Patrijarh srpski PAVLE - O Molitvi

Molitva je pobožno upravljanje duše čovekove Bogu, ili beseda srca sa Bogom, kroz koju, predstavljajući nevidljivo Boga pred sobom, čovek izliva pred Njim osećanja svoje duše. Ona je uzdizanje uma i srca Bogu; njome čovek uzleće u horove anđela i postaje učesnik njihovog blaženstva. Molitva je tamjan najprijatniji Bogu, najsigurniji most za prelaz preko iskušenja talasa života, neoboriva stena svih koji veruju, mirno pristanište, Božanska odeća koja oblači dušu velikom dobrotom i lepotom. Molitva je mati svih dobrih dela, čuvarka čistote tela (nevinosti), pečat devojaštva, sigurna ograda protiv svih lukavstava večitog neprijatelja našeg - đavola. Goni neprijatelje imenom Hristovim, jer jačeg od ovog sredstva nema ni na nebu ni na zemlji. Molitva je utvrđenje sveta, umilostivljenje Boga za grehe, pristanište koje talasi ne mogu oburvati, prosvećenje uma, sekira očajanju, razbijanje tuge, rađanje nade, ublažavanje gneva, zastupnica svih kojima se sudi, radost onih koji su u tamnici, spasenje onima koji ginu. Ona je kita učinila da postane dom Jonin, Jezekiju je vratila od vrata smrtnih životu, vavilonskim mladićima plamen je pretvorila u rosu. Molitvom je sveti Ilija zatvorio nebo, te ne pade kiša na zemlju za tri godine i šest meseci (Jakov. 5:17). Kad ni sami apostoli nisu mogli izagnati nečiste duhove, Gospod im je rekao: Ovaj se rod izgoni samo molitvom i postom" (Mat.17:21).

Nema ničeg dragocenijeg od molitve u životu čovečjem. Ona i nemoguće čini mogućim, teško čini lakim, neugodno pretvara u ugodno. Molitva je toliko potrebna čovekovoj duši, koliko i vazduh disanju. Ko se ne moli, taj je lišen razgovora sa Bogom, sličan je neplodnom drvetu koje se seče i u oganj baca (Mat.7:19).

"Kada upravljaš um i misli ka nebu", veli sveti Makarije Veliki, "i hoćeš da se sjediniš sa Gospodom, tada veliko mnoštvo zlih duhova kao crni oblak nadnosi se nad tobom da bi ti sprečIli put nebu. No, kao što su stari zidovi Jerihona pali od sile Božje, tako će i sada stene zla, koje sprečavaju um tvoj, biti oborene silom Božjom. Kad si na molitvi, seti se pred kim stojiš. Budi gluv i nem za sve Što te okružava, prizivaj Gospoda u pomoć i On će ti pomoći. Potrebno je iz korena iščupati svako osećanje gneva i potpuno očistiti ubistveno osećanje telesne želje, ma čemu ona bila upravljena."

Učitelji Crkve i sveti oci savetuju da za vreme molitve svaki ima smirenje i skrušenost u srcu zbog svojih grehova. Jer, ako čovek u srcu ne oseća da je grešnik, Bog neće uslišiti njegovu molitvu. To se vidi i iz molitve fariseja i carinika. Molitva orošena suzama smirenja i pokajanja, odmah biva uslišana. Izlivajući se iz smirene duše ona, po rečima premudrog Solomona, probija oblake i ne zadržava se dok ne dođe do Gospoda.

Kada je vreme molitvi, ne bavi se nikakvim poslom, jer se đavoli o tome i staraju da nas u vreme molitve zabave kakvim bilo poslom. Ako se kakvim rečima molitve usladi tvoja duša, produžuj molitvu, jer se tada tvoj anđeo hranitelj moli zajedno s tobom. Sveti Nifont vide jedanput jednog monaha kako idući čita molitvu. Njegova molitva, kao plamen ognjeni, izlazeći iz usta, dohvatala je nebo. Monah je išao, no i anđeo Božji išao je, sprovodeći monaha sa ognjenim kopljem u ruci, kojim je đavole odgonio od monaha.

"Neprestano molite se" rekao je sveti apostol, da ne padnete u napast. Neprestana molitva sastoji se u tome, ne samo da se mi svagda molimo, već stalno Boga da se sećamo i osećamo Ga uvek pred sobom kako gleda na sva dela, namere i pomisli naše. Prema tome, divna je navika obraćati se Gospodu od srca i kratkim molitvama u svakoj prilici i poslu, u početku sa napr: Bože, pomozi! Gospode, blagoslovi! Na kraju: Slava Ti, Gospode! Blagodarim Ti, Bože! U iznenadnim neprilikama, kakvom bilo iskušenju: Gospode, spasi! Bože, milostiv budi meni grešniku! Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me, grešnog! Presveta Bogorodice, spasi nas!

Potrebno je moliti se ne samo tada, kada se osećamo raspoloženi za molitvu, nego moliti se i tada, kada nemamo težnje ni naklonosti za molitvu, kada nas lenost, san, zaborav i ostalo, udaljuje od molitve. Ako, ne gledajući na sve ovo tamno zborište prepreka, prinuđavamo sebe i borimo se sa sobom u molitvi, takva molitva uzleće na nebo da bi stala pred presto Gospodnji. Noć je vrlo podesna za usamljenu molitvu. Tada se sve stišava, umiruje, a molitva koja se uznosi Bogu u noćnoj tišini iz dubine srca, biva uslišena i na dušu se spušta dvostruka blagodat Božja. Za vreme takve molitve svezlobni vrag sa naročito velikom silom ustaje i udara u bogomoljce mnogim iskušavanjem, strahom i napastima, no tada se i blagodat Božja umnožava radi duhovne pomoći.

Po opštem mišljenju svetih otaca, molitva, kao kći ispunjavanja zapovesti Svetog Jevanđelja, u isto vreme je i mati sviju vrlina.

Da bismo se sačuvali od rasejanosti uma u molitvi, sveti oci poručuju da se um - razum što više vezuje za reči molitve. Otuda, bolje je da se molitve čitaju iz molitvenika, a ne da se govore napamet. Ovo naročito važi za početnike i slabe. Zato u Pravoslavnoj crkvi sve što se čita ili peva obično, ma kako se znalo napamet, peva se čitajući iz knjige. Ovako udubljen um u molitvene reči lako ne beži na razne strane. Ako um ne može da se zadrži i udubi u reči svetih otaca, onda treba tiho čitati na glas koliko da sam sebe čuješ. Naročito ovakva molitva vredi kad se moliš nasamo.

U molitvi ne treba mnogo naprezati svoje živce, niti suviše duboko uzdisati, uvlačeći vazduh, niti glavu držati podignutu i zabačenu, jer je sve to štetno. Valja se tiho moliti, s dubokim, ali nečujnim uzdasima, oborene glave zemlji, smireno, a s vremena na vreme baciti pogled na svete ikone, kao oni koji se stvarno osećaju grešni pred Bogom.

U društvu naša molitva treba da bude nečujna, da ničiju molitvu ne bi remetila.

Ako bi u molitvi tvoj um išao na razne strane, a ne nebu i Bogu, ipak ne padaj duhom, nego ga uvek vraćaj i vezuj za reči molitvene. Ipak, takva molitva neće ostati bez ploda, ma da i nije sva čista.

Za čoveka u tuzi nema boljeg utešitelja od molitve. Muči li se ko među vama, neka se moli Bogu (Jakov 5:13).

Bolesti i ostale nesreće naše, posledica su greha. Zato smo dužni moliti Gospoda da nam oprosti grehove, da bi zajedno s tim iscelio nas i od telesnih bolesti i nesreća zemaljskih. Kada Bog pusti glad, rat, kiše u nevreme, suše, grad, zemljotres i osalo, to dolazi od greha naroda. Zato uzrok svih zala leži u nama samima. Otuda opet, javlja se potreba da se molimo Bogu za oproštaj greha, da bi, oslobodivši se ovoga korena svih nesreća, bili izbavljeni i od svih prirodnih zala, koja na nas dolaze u vidu strašnih prirodnih pojava.

Ako i biva da poneki prosi od Boga štogod, a ne dobije, to može značiti: da Bog uslišava tu molitvu, no po uviđavnosti svojoj ispituje bogomoljca u trpljenju, pa kad ovaj izdrži trpljenje do kraja, onda u većoj meri dobiva od Boga ono što je tražio; ili znači da bogomoljac nije dobio ono za što se molio zbog toga, što bi mu to poslužilo na zlo.

No moleći se Bogu pojedinačno, nasamo, po naredbi Gospodnjoj (Mat.6:6), ne treba smatrati da je to dovoljno. U raznim prilikama i potrebama života: rođenju, smrti, ženidbi, gradnji doma, setvi, polasku na duži put, bolesti itd., pored lične molitve, treba se obraćati blagodatnoj i molitvenoj pomoći crkve i sveštenika, jer Sveto Pismo i na to upućuje (Jak. 5:14). Uz to ne zaboravljati redovno učestvovanje na zajedničkoj molitvi u svetom hramu, što su vršili apostoli i svi sveti (D.ap. 1:14, 12:12), jer je i to volja Božja (Mat. 18:20).

Ne možemo da propustimo bez pažnje ni to, da se pri molitvi treba ograđivati krsnim znamenjem. Prekrstiti se treba pravilno, a ne kao oni koji, kao da se stide krsta Gospodnjega, pa motaju pred licem i grudima, ni prste pravilno ne složivši, ni metnuvši ih gde je određeno. Nemarno stavljanje Krsta na sebe ožalošćava Gospoda, i bogomoljcu se uzima za greh. Takav Krst ne samo da nema nikakve sile, no još raduje đavole, jer tada nije najstrašnije oružje protiv njih. Grešnik se ne plaši toliko mesta kazne, koliko đavo drhće od Krsta i u strahu beži, ne smejući ni da pogleda na njegovu silu (jer je sila Krsta sam Gospod Isus Hristos) koji ga peče kao oganj. Naoružavši se svetim Krstom mučenici su išli bez straha na najužasnije muke. Svetitelji su silom Krsta Hristovoga isceljivali bolesne, vaskrsavali mrtve, bez opasnosti ispijali otrov, prolazili kroz oganj i vodu.

Jedan od starih Hrišćanskih pisaca, iz prvih vekova Hrišćanske crkve, svedoči da su ondašnji Hrišćani, sledujući apostolskoj uredbi i predanju, pri svakom radu ili pokretu ograđivali sebe krsnim znakom. To su činili pri polasku, oblačeći haljine, obuvajući obuću, pri umivanju, pred jelom i posle jela, ložeći vatru, ležući u postelju, sedajući posle puta, jednom rečju: pri svakom poslu, pokretu i događaju. A sadašnji Hrišćani obuzeti nekakvim stidom, dolazeći prijatelju na Slavu i sedajući za obed, čak i ne misle da se prekrste, kao da ne znaju šta je rekao Gospod: "Jer ko se postidi mene i mojih reči u ovom rodu preljubotvornom i grešnom, i Sin Čovečji postideće se njega kad dođe u slavi Oca svojega sa svetim anđelima!" (Marko 8:38). Tekst preuzet sa sajta www.pravoslavlje.nl